Зоран Стефановић

Наш Бранко — приповjедач у сликама

Поводом подухвата збирке стрипова по дjелу Бранка Ћопића

Срећне су културе које имају јазавце и јежеве. Међеде и лептирове. Змајеве и змај–јунаке, и многе љепотице. Срећне су културе које имају људе као што је Бранко Ћопић.

Још су срећније оне које пуштају то богато насљеђе да слободно лети, хода и плива у разним умјетничким облицима и медијском руху. Прије свега у краљевни свих умјетности: визуелном приповједању.

А Ћопић у стрипу је питање од велике културне важности, вјерујемо ми који вам се овом књигом обраћамо.

Културно–друштвени оквир и значај стрипа Републике Српске

Не долази ова књига случајно. У једном од најважнијих задатака српске културе, задатку давања лика и образа насљеђу сваке врсте, нарочито културном, стрипска сцена Републике Српске од преломне 1992. године— „Њежна биљка, коштуњаво сјеме“, како рекосмо прије четврт вијека — предњачи у многим елементима, понашајући се као да је дио великих култура које имају идеалне услове за рад, а не као да је рођена у рату и опстала под окупацијом, утичући директно и индиректно на душе стотина хиљада читалаца у многим земљама.

Захваљујући сили коју носи неколицина ванредних културних радника у Удружењу стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија“ вођених Зораном Пејићем и Предрагом Иконићем, као и дјелимичној подршци тамошње државе, стрип у српској култури је кроз Српску одједном добио свјеже, а познате тонове. Кроз слике и тзв. Стриповијетке нам поново говоре дјела Алексе Шантића групе аутора, јавља се Кочићев Јазавац пред судом у тумачењу Предрага Иконића и Милана Младића. Стрипари нам објашњавају геополитички смисао прошлости кроз збирку Барут и сабља Јована Братића, Сарајевски атентат: Срби у Првом свјетском рату групе аутора, братоубилачки рат међу Србима у Другом свјетском рату у графичким новелама Јована Братића Понори зла или вјерски заснованог геноцида у истој епохи у причи Слободана Борјановића Јасеновац, тамна страна мрака. Тусу и многи други жанрови и стилови: племенита сатира Мира Млађеновића у Давид и ја, савремени умјетнички израз у поетској збирци Јована Братића и Горана Лојпура Тетовирани облаци, обрада фолклорне страве и ужаса кроз приповијести Нинослава Митровића у збирци Глуво доба, предачка култура у издању Приче из словенске шуме којег је по сценарију Здравка Кнежевића — Кнеза цртала млада Јелена Јокшић, и сва сила личних израза у магазинима Парабелум, Парабелум Јуниор, Мали албум и стрип фанзину Кунова. Ускоро очекујемо и нова лијепа изненађења, прије свега дуго чекани интеграл сатиричних стрипова Горана Дујаковића, важног имена филмске и стрипске културе Републике Српске, Босне и Херцеговине и региона.

На поменутим хиљадама страница и десетинама хиљада призор–поља огледали су се ствараоци свих врста: од доајена до дјеце, од почетника и аматера до најважнијих имена европског стрипа, било да дјелују у српској, било у сусједним културама, или да су нам из свијета дошли кроз превод. Уз ову импресивну издавачку дјелатност, једну од најбогатијих у региону Балкана када је ријеч о домаћем стрипу, у Републици Српској постоји и добро устројена мрежа малих фестивала, путујућих изложби, школа стрипа и промоција. Компаративно гледано, по методологији, виталности и резултатима, стрипска сцена Републике Српске је једна од најуспјешнијих у Источној Европи, мада тридесет година ради можда и у најтежим условима од свих. Иста сцена има духовне снаге да подстиче развој стрипа у цијелој српској култури и некада југословенској култури, или да дâ импулс рађању модерног стрипа Етиопије, кроз свјетску премијеру стрипаАга који је урадио Минас Халефо.

Овај увод је био неопходан да би се разумио подухват враћање Бранка Ћопића у стрип и визуелну литературу — један од најважнијих и најдуже чеканих подухвата наше стрипске умјетности. И да се разумије да је рађен са дубоком самосвијешћу, која каже да без нашег Бранка нисмо ни наши, ни своји.

Заборављена лица Ћопићеве културе

Ми Ћопића не знамо довољно, признајмо то пред сто десету годишњицу рођења (1915), деведесету од појаве у великој култури у двадесет првој години (1936), и четрдесету од погибије (1984). Не само да смо га заборавили, већ га, можда, никад нисмо ни спознали до краја и тек ће сљедећи истраживачи, они којима буду дати досијеи државних служби (па и оних мрачних тајних које су га прогањале деценијама) од средине 1930–их до средине 1980–их разумјети шта се дешавало са овим великаном, и ко је и шта је заиста био, осим видљиве величине једног посебног књижевног опуса.

Један од најбољих познавалаца Ћопића, Борислав Михајловић — Михиз истичући да хумор може бити оруђе „опако и наопако”,али да „Тек у правим рукама, оним најријеђим као што су у Чехова или Бранка Ћопића, он (хумор) има нешто чаробно, спасоносно, љековито и тужно у исти мах. Ми од Матавуља до данас нисмо имали таквог лиричара хумора као што је Ћопић. Хумор је био и остао један од главних стубова свега што је створио Бранко Ћопић.” Михиз о Ћопићевом језику каже, осим да је „свјеж, мек, „ведар и њежан“, и да је „сјеновит као шума и каткад тужан као изненадна сјета”.

Тај сензибилитет је тражио да има трансмедијалну слободу, па Ћопића имамо у разном лику и руху, кроз све умјетности и све медијске облике. Само на плану драмских дјела ријеч је о стотинама позоришних, радијских, телевизијских и филмских адаптација. Од око 25 филмских и телевизијских дјела која имају везе са умјетничким опусом Ћопића, треба подсјетити и на оне које је он лично писао док није пао у немилост Јосипа Броза Тита и цијелог титоистичког режима због сатире „Јеретичка прича“ (1950). Ћопић је, наиме, лично био сценариста дугометражних филмова Живјеће овај народ (1947) и Мајор Баук (1951). Касније су дошли широм Југославије, па и Источне Европе, радо гледани филмски и телевизијски радови по мотивима Николетине Бурсаћа или Орлова рано лете, а велико име југословенског и босанскохерцеговачког филма, редитељ и сценариста Бахрудин Бато Ченгић (1931–2007) урадио је 1990. гофинр филмску верзију романа Глуви барут, Ћопићевог погледа на грађански рат међу Србима, између партизана и четника, који се у Босни и Херецговини паралелно одвијао са ослободилачком борбом оба покрета против нациста и усташа. Анимација по Ћопићу, што аматерских, што професионалних, било је неколико, али је најпознатији хрватски анимирани филм Јежева кућа (2017) редитељке Еве Цвијановић, са Радетом Шербеџијом као наратором и музиком Дарка Рундека. Но, слутимо да нам филмски Ћопић тек долази, у богатству својих тема, идеја и жанрова.

Постоје опере и мјузикли по Јежевој кућици у Србији, Енглеској и Хрватској, а широј публици је најпознатија загребачка музичка верзија коју је компоновао Хрвоје Хегедушић.

Ћопић и стрип, нокат и месо

Зашто кажемо „враћање“ у стрип и визуелну литературу онога ко је увијек схватан као писац чија се умјетност изражава словима и говором? То схватање просто није тачно и по многим основама вријеме је да се проговори о правом и цјеловитом Ћопићу и у визуелној литератури.

Најпознатије су, наравно, сликовнице и илустроване књиге. Стотине ликовних умјетника, било професионалних, било аматера и хобиста, илустровало је Ћопићева дјела, као и стотине хиљада малишана у школама, гдје је Ћопић један од најпостојанијих дијелова образовања. У 20. вијеку је најпознатија група илустрација Јежева кућ(иц)а, које је за дија–филм 1953. године, а касније и у сликовницама дао словеначки Загрепчанин, вриједни умјетник и педагог Вилко Глиха Селан (1912–1979), отац тзв. „Селановог круга илустратора“, књигу уз које је одрастао и нараштај писца ових редова.

Простор нам не дозвољава да се сада детаљније бавимо невјероватним богатством хиљада илустрација по Ћопићу, али због стрипске теме подсјетимо да је пар десетина стрипских умјетника илустровало овог писца, између осталог, и таква имена као што су Андрија Мауровић (Орлови рано лете, „Просвјета“, Сарајево, 1957), Ђорђе Лобачев (Чопич, Бранко. Случаи из жизни Николетины Бурсача, „Гослит“, Москва, 1958. Такође: „Художественная литература“, Москва, 1965.) или у једној од главних српских сликовница 21. вијека Јежева кућица још један мајстор — Душан Павлић („Креативни центар“, Београд, 2000, у чак 14 издања).

Тиме стижемо до вољене умјетности — стрипа, са свим подацима које ће нас изненадити.

Прави је тренутак да подсјетимо да је Ћопић у својим раним двадесетим сазрео као стваралац и ушаоу културу у атмосфери рађања модерног српског, југословенског и европског стрипа, и то управо у кући која је 1934. године тај феномен и увела у Источну Европу — београдској „Политици“. Ћопић је савремени свјетски стрип осјетио у самом тренутку рађања, у једној од његових колијевки, Београду.

Али има и нешто важније. Само коју годину касније, Ћопић, под оружјем и у герилској униформи, постаје један од оснивача модерног југословенског стрипа — као сценариста и као уредник. Наиме, прије тачно осамдесет година, на слободној крајишкој територији развија се спонтано и из народа, жанр партизанског стрипа, а један од отаца му је Ћопић, који је са цртачем Ивом Кушанићем радио стрип „Пионири Ћира и Мира“ за лист Ми млади стваран крајем 1943. године у герилским условима. Касније је, у тек ослобођеном Београду 1944–1945., исти двојац радио стрип „Ударна група ‘Ђоке Штормовика’“ за лист Пионири.

Та Ћопићева стрипска активност је пресјечена крајем 1945. године и почетком 1946. године када је Титов режим судским и другим забранама уклонио стрипове из културе, укључујући чак и оне који су имали народнослободилачке или партизанске теме. Забрана је укинута тек 1952. године са приближавањем Тита НАТО пакту, али је режимска нетрпљивост према стрипу остала док је било СФРЈ, до краја 1980–их. У каснијем Кушанићевом раду итекако осјећамо вриједности Ћопићевог свијета, и онда кад су други писци радили сценарије. То прије свега видимо у партизанској хуморној серији „Мајсторије друга Срећка“ гдје налазимо одбљеске Николетине Бурсаћа (сценарио Михаило Хабул, објављено 1964. године у свесци стрипа Несаломљиви, издању НИ установе Савеза удружења бораца Народно–ослободилачког рата Југославије) или у хуморном животињском серијалу „Јешко Јежић“ по сценарију М. Милића (12 епизода, 1962–1966).

Међутим, било је и директних стриповања Ћопићевог свијета или утицаја на стрипаре. Један од мајстора европског стрипа Бојан Ковачевић (Boyan) дебитовао је „Доживљајима Николетине Бурсаћа“ (1980) у најважнијем гласилу за домаћи стрип у Југославији: YU стрипу. По стилу се стрип дјелом ослањао на упечатљиви стил илустрација Зулфикара Зуке Џумхура којим је илустрована ова збирка 1958. године.

Учитељ, али и стрипар, Миомир Дејановић кроз новосадски, Чика–Јовин, Невен(бр. 865, јун 2016) дао нам је минијатуру по Ћопићу, сматрајући стрип као моћно средство образовања. Дејановић каже: „Љубав према стрипу сам повезао са својим учитељским позивом, па стрипове које израђујем користим као наставна средства у раду са дјецом. Цртам их према текстовима које сам смишљам, према текстовима познатих писаца за дјецу (Душан Радовић, Љубивоје Ршумовић, Бранко Ћопић), али и на основу народних прича.“ По овоме видимо, да је у праву Михиз када истиче Ћопићеву потпуну јединственост и врхунску важност у нашој култури.

Још једно велико име књижевности, али и врсни познавалац стрипа, Љубивоје Ршумовић (1939) научио је читање уз стрип Три угурсуза из 1945. године који је био одмах забрањен, кад и сами Ћопићеви стрипови, а касније је исти мали Ршум сазријевао уз Ћопићеве Доживљаје мачка Тоше (сабране у књигу 1954. године).

Управо је тог мангупа, мачка Тошу, током ратне 1993. године васкрсао у Бањалуци, у тек покренутом дјечијем часопису „Школарац“, Милорад Вицановић — Маза. Објављено је 16 табли овог лијепог серијала и велика је штета што се Маза, по међународној позицији можда и главни стрипар Српске, није враћао Ћопићу.

Надахнуће од Ћопића добијали су многи данашњи аутори, али неки и на неубичајене начине, попут сценаристе Нинослава Митровића који нас подсјећа да је Ћопић умио да унесе неке тонове који нису баш пријатни малом читаоцу: „Он би вам, на примјер, док вас ушушкава у памук свог приповиједања, изненада под нос потурио каквог вукодлака или неку другу сподобу из старих прича. И тада бисте вјероватно, као и ја, осјетили језу у дну врата, одложили бисте књигу и запитали се можда исто што и ја тада — како би било да је Бранко Ћопић писао хорор?“. Управо тако је, дјелом, настала стрипска збирка овог сценаристе Глуво доба, коју обавезно треба проучаватикада је ријеч о ћопићевским утицајима на данашњу културу.

Нови стрип, свјеж поглед

Са објављивањем збирке „Девете димензије“ од врсних аутора, одраслих на Ћопићу, нашем Бранку, стрипска ћопићијана се удесетостручила, доносећи нам књигу у којој ће моћи да душевно ушушкају и да јој се враћају све генерације у породици.

Осврнимо се на овај посебни стрипски тренутак. Прије свега су ту корице, као први додир са предметом. Значајно име европског стрипа и анимације, а у овом случају и сликар једне од најлљепших насловница у историји нашег дјечијег стрипа, јесте Алекса Гајић, човјек који умногоме дијели са Ћопићем машту, саосјећајност, хумор и племениту сатиру.

Још једно важно име затичемо овој књизи. То је Здравко Мићановић, редовни професор Универзитета умјетности у Београду, на Факултету примјењених умјетности. У питању је утицајан умјетник ликовног обликовања, цртежа и тзв. примјењене графике: илустрације, карикатуре и стрипа. Мићановић нам се овог пута представља дијелом опуса који је радио за Бијелу пчелу, лист из Ријеке, намјењен српским ученицима у Хрватској, а у којем су стрипове годинама радили и великани као што су Боривој Довниковић — Бордо и Здравко Зупан. У питању је девет минијатура по Ћопићу: „Ђак првак“ (изворно: „Пјесма ђака првака“), „Сваштара“, „Мачкова пређа“ („Сви под кревет, гаси лампе“), „Мјесечина“, „Пите“, „Огласи купусног листа“, „Огласи шумских новина“, „Босна“, и „Продана слобода“. Мићановићев допринос је значајан прилог стрипској сцени Републике Српске и радујемо се ако ускоро буде изашла монографија–интеграл стрипова овог значајног и самосвојног ствараоца, иначе, поријеклом из Лопара, а образованог у Сарајеву.

Искусни стрипски активиста, педагог и стваралац Здравко Кнежевић, у ликовном стилу наше домаће карикатуралне традиције, како је најљепше заснована у Малом јежу, даје причу „Жућа рачунџија“, поријеклом из важне дебитантске збирке У свијету медвједа и лептирова, 1940, састављене од приповијести које је Ћопић објављивао у листу Југословенче 1939–1940. у Београду.

Једна од стожерних личности стрипа Републике Српске, уредник, активиста и стваралац Предраг Иконић узео је најсложенији задатак, од ког, кад се говори о Ћопићу, у стрипу тежег нема, јер се требало огледати са тачно 70 година ликовних тумачења десетина илустратора од којих су неки и највећа умјетничка имена свих нараштаја. Од аутора који су илустраторски обрађивали овај мотив, поменимо осим, незаобилазних, Вилка Глихе Селана и Душана Павлића, још неке колеге који су блиски стрипском уху: Миомир Томић, Марица Кицушић, Мања Ћирић или Младен Ољача... Иконићева „Јежева кућица“ већу форме поеме ставља у минијатуру, али са прилично успјеха, нарочито у аспектима као што су графичка стилизација протагониста и свијета, благо осавремењивање карактера и друштвеног положаја ликова, али и особени њежни колор са свјетлом примјереним концепту драгоцјеног завичаја.

Срђан Салат је — по сценарију Николе Видачковића — урадио минијатуру „Нећеш ми вјеровати“, по ликовном стилу блиску сликовничком, али згодну и добро подешену у свим елементима, по уводу збирке Приче испод змајевих крила (1950).

Још једно препознатљиво име стрипа Републике Српске, Милан Младић, појављује се са три прилога, сва три подешена између реалистичке стилизације и гротеске. „Пјесма ђака првака“ је урађена у другом кључу у односу на исти мотив код Здравка Мићановића, ближи изворном Ћопићевом поимању, који је одлазак у школу приказао као метафизички ужас и ситуацију јуначког испита наученог из епске поезије (блиско оном: „Видите ли проклијето Лијевно? Тамо ће ме бити и мучити“). У друге двије приче се и овај стрипар бави типичним јунацима Ћопићевог свијета — мачкама, обожаваним код овог писца као да смо у старом Египту. У питању су комедије са истим ликовима „Мачак отишао у хајдуке“ и „Воденичар и његов мачак“ (обје из збирке У свијету медвједа и лептирова, 1940), као основе за каснију серију о мачку Тоши.

Од Јована Братића смо навикли да добијамо обраде кључних историјских епоха или танане поетске одразе, али га у причи „Медвјед и крушка“ (збирка У свијету медвједа и лептирова, 1940) срећемо као приповједача важне лиризоване басне о релативности моћи и осионости глупости. Стрип је обојио Миодраг Бунијевац.

Уигран тим који је створио збирку стрипске поезије Тетовирани облаци, два пјесника у души, цртач Горан Лојпур и,заову прилику, сценариста Јован Братић, уз помоћ колористе Миодрага Бунијевца, дали су једну од ријетких стрипских обрада Ћопићевих потресних и трагичких мотива у причи „Мјесечев гост“, настављајући један рукавац заједничког лирског рада.

Један од најзапаженијих аутора који се бави домаћим мотивима из некадашње Југославије, Сабахудин Мурановић — Муран, из Пријепоља, даје са сценаристом Нинославом Митровићем неочекиван прилог, причу „Храбри Мита и дрекавац из рита“ (збирка У свијету медвједа и лептирова, 1940) рађену у графички засићеном, експресионистичком стилу једне линије загребачког стрипа, оне коју је прије скоро стољећа засновао Андрија Мауровић, а у наше дане достојно заступао Игор Кордеј. То је допринијело да прича која почиње као страва и ужас добије убједљиве и неочекиване психолошке тонове. Стрип је обојио Предраг Иконић.

Причајући нам кроз слике о потрази за прошлошћу — има ли већег метафизичког задатка? — Борислав Маљеновић је у причи „Доживљаји једног чворка“ нашао изванредну мјеру и у стилском и у монтажно–режијском поступку, дајући једну од запажених минијатура по Ћопићу. Препоручујемо млађим стрипарима да размотре ову равнотежу елемената у приступу Бранковом дјелу. Стрип је обојио Аљоша Томић.

Иако је дебитовао још прије десетак година у часопису за фолклорну фантастику Омаја, шира стрипска јавност тек сада упознаје Миодрага Бунијевца. Згодно подешена прича „Хрчак с онога свијета“ је бранковска комбинација природног свијета са најфинијим проблемима емотивног и етичко–филозофског свијета. Други његов стрип је још једна животињско–људска пустоловина „Три друга и разбојник“ о псу Шарову, овну Грувалу и јарцу Пентралу, али овога пута у неочекиваном ликовном кључу јапанског стрипа, манги.

Михајло Миљановић нам ликовно представља кочоперно маче, јунака приче „Жива Ватра и рис усамљеник“ (такође из збирке У свијету медвједа и лептирова, 1940), у сценаристичкој адаптацији Николе Видачковића. Иако дјелује као још једна Ћопићева животињска пустоловина, у ствари је у питању важна басна са поуком о идентитету, завичају, родољубљу и моралној стамености.

У коначници се може рећи: лијеп смо и надахњујући стрипски поклон овом збирком добили.

О сутрашњем и добром

Ћопић ће се читати докле има људи и књига, али морамо га и надаље стриповати, мање–више цијелог. Али пожељно је да се то изведе мудро, планирано и на свјетском нивоу квалитета, да би се бијелом свијету и понудило.

Очекујемо да ћемо добити не само нове стрипове по дјелу овог писца, него и да се Ћопићева биографија, то величанствено житије многих тонова, а кроз њега и духовно–моралне вриједности писца, узму као стрипска и филмска тема од највишег значаја. За тим ће, ако смо своји, слиједити и други облици, који вапе за овим причама: филм, анимација, видео игре, позоришне представе и мјузикли, радио драме, свијет играчака, фигурица и стоних игара, а ко зна, можда и забавни паркови и виртуелни свијетови...

И свијет ће кроз нас, наједном поново постајати љепши и бољи.

Управо како га је видио Он. Наш Бранко.

У Сремском Београду, 29. септембра 2023. године

О аутору: Зоран Стефановић је рођен у Лозници, 1969. године. Дипломирани је драматург, писац, истраживач и културни радник. Предсједник је Удружења драмских писаца Србије, управник Центра за умјетност стрипа и музеја у оснивању „Здравко Зупан“. Поводом Ћопића, има конфликт интереса, јер је глумио Јежурку Јежића у Вуковом дому културе у Лозници 1975. године.