У јануару 2023. године објављено је дуго очекивано издање „Девете димензије“, стрип албум „Глуво доба“ на 316 страна, Б5 формата, тврдих корица и дјелимично у боји. Ријеч је о адаптацији свих девет прила из истоимене збирке нашег књижевника Нинослава Митровића. СТрипове су адаптирали и цртали: Предраг Иконић, Јован Братић, Здравко Кнежевић, Горан Лојпур, Милан Младић, Ана Каран, Сабахудин Мурановић, Борислав Маљеновић и Срђан Врањеш. Илустрацију на корицама и прелом албума урадио је Дејан Шијук. Преносимо вам уводни дио који је написао Нинослав Митровић.

Драги читаоци,

Пред вама је стрип албум „Глуво доба“ заснован на истоименој збирци прича страве и ужаса које су инспирацију пронашле у српским народним предањима и митологији, објављеној 2012. године.

Идеја за збирку „Глуво доба“ се родила 2007. године. Тачније, тада се у мојој глави појавила прича. Цијела, цјелцата. Упалила се лампица, баш како кажу. Изненада и напрасно.

Ставио сам радни наслов те приче на папир и почео да пишем о селу које је терорисао чопор вукова и о дјечаку који је својом храброшћу, ослободио себе и своје сељане велике невоље у коју су упали јер нису испунили обећани завјет. Касније сам тој причи, која и отвара збирку, промијенио име управо у „Завјет“.

Та прва прича ме је инспирисала да напишем још неколико сличних њој, а које би заједно чиниле тематску збирку. Једна за другом, идеје за приче су пристизале, њих осам, од којих је свака, баш као и прва, говорила о одређеним бићима из наше митологије и фолклора, о којима је до тад мало ко писао. Како сам био етнолог који воли хорор, то није био тежак задатак.

Био је то уједно први пут да сам се одистински бавио етнологијом, коју сам дипломирао још 2001. године. Први пут сам био и писац и мислио сам да ће то бити много теже. Због тога сам ваљда тај свој први корак и одгађао толико дуго.

Домаћи су књижевници ријетко писали приче страве и ужаса, нарочито оне инспирисане нашим народним предањима. Понеки би се у својим реалистичним дјелима дотакли и оностраног, као на примјер Бранко Ћопић, један од мојих омиљених писаца. Он би вам, на примјер, док вас ушушкава у памук свог приповиједања, изненада под нос потурио каквог вукодлака или неку другу сподобу из старих прича.

И тада бисте вјероватно, као и ја, осјетили језу у дну врата, одложили бисте књигу и запитали се можда исто што и ја тада – како би било да је Бранко Ћопић писао хорор?

Да одговорим на то питање, стилом сам се, покушавајући опонашати Ћопићев, у својим причама вратио у старину, замишљајући једно село на Озрену од ког је данас остало само име на мапи, а гдје сам као дјечак код баке и дједа проводио многа разлистала, цвркутава прољећа, трома, сушна љета, јесени златне и слатке од воћних капљи, и бијеле, тихе, завејане зиме. Тамо сам се поново вратио са ликовима својих прича. Оживио сам их међу реченицама, а с њима и то село и своје дјетињство.

Збирку сам писао пуне четири године. Дуго, слажем се. Можда би њен пут био и другачији да сам био марљивији и завршио је раније, а не те 2011. године. Тражио сам потом ко би рукопис објавио, конкурисао на издавачке пројекте, али без успјеха. Од неколицине који су приче прочитали добио сам коментаре да су превише архаичне и да се данас тако не пише. Било је то довољно да и ја посумњам у себе и своју идеју и на неко вријеме заборавим на рукопис.

Стајао је негдје на рачунару, скрајнут и занемарен, све до 2012. године, када сам одлучио да га, противно туђим сугестијама, ипак објавим. Тада је свјетлост дана угледала збирка од девет прича страве и ужаса под именом „Глуво доба“, прва такве врсте не само у Републици Српској, већ и у земљама бивше нам државе.

Испоставиће се да је била добра ствар то што сам на крају ипак послушао себе. Књига је врло добро примљена, јер су многи читаоци очигледно били жељни такве врсте литературе. Међу онима који су ми од самог почетка пружили подршку, били су и аутори из Удружења стрип аутора и обожавалаца стрипа Републике Српске „Девета димензија“ с којима сам прије неколико година почео и да сарађујем.

Негдје 2018. године, предложио сам екипи да радимо заједнички пројекат, стрипове по мотивима свјетских хорор мајстора. Предраг Иконић је, међутим, имао бољу идеју. Предложио је да умјесто дјела страних писаца, аутори из „Девете димензије“ нацртају стрип албум „Глуво доба“ заснован на причама из моје књиге.

Нисам се двоумио, нити пуно отимао, јер иза стрип аутора у „Деветој димензији“ су године рада, бројни стрипови, како домаћи тако и инострани, а такође и признања стицана широм свијета. Био сам сигуран да су моје приче у добрим рукама.

Такође, био сам подједнако и почаствован и узбуђен што ће „Глуво доба“ поново угледати свјетлост дана и добити пажњу какву заслужује, овај пут у новом и другачијем руху.

Резултат тог рада је испред вас. Сваки од аутора који је радио на овом албуму је удахнуо живот у ријечи, испричавши наново сваку од мојих прича оловком и тушем, властитим стилом, спретно и мајсторски.

Од 2012. године, када је књига „Глуво доба“ први пут изашла пред читаоце, ситуација се није много промјенила. И даље немамо много књига инспирисаних нашим народним предањима, не само хорора, већ и других жанрова. Стрипова такве тематике имамо још мање. Зато је овај стрип албум који држите у рукама јединствен и драгоцјен.

На крају овог уводника, желим да се захвалим Пеђи, Милану, Здравку, Горану, Јовану, Сабахудину, Ани, Срђану и Бори на прворазредним цртежима и адаптацијама прича, Дејану на одличној насловници и дизајну албума, као и Зорану Пејићу, предсједнику удружења „Девета димензија“, без чијег би залагања и енергије стрип сцена у Републици Српској, али и регији била много сиромашнија.

Нинослав Митровић