За разлику од Дел Кастиљових претходних вестерн јунака, Кендал није револвераш луталица већ заштитник закона, шериф Доџ Ситија. Рендал, којег је написао Хектор Герман Естерхелд, је ћутљиви усамљиви јахач којем, када једном ступи на сцену, не треба много да нађе зликовце и обрачуна се са њима (уосталом, он је главни лик прича дугачких само три табле), да би потом, у најбољој традицији вестерна, отишао даље. И Гарет, којег је написао Реј Колинс, је револвераш који са собом носи правду и смрт. Очигледно је чињеница да је Кендал писан за Коријере деи Пиколи, дакле за други тип публике него код осталих ликова, довела до тога да Дел Кастиљо направи значајне промене код свог јунака. Кендал је овде чувар закона, употреба насиља је у великој мери смањена а зликовци неретко бивају само рањени, разоружани или уразумљени понеким добро пласираним ударцем песницом, како то и приличи недељнику намењеном деци. Иста ствар ће се, примера ради, догађати и код Ларија Јуме, којег је написао Клаудио Ници а нацртали Карло Боскарато и Надир Квинто, и који је излазио у Ђорналину.

Упкос томе што је Кендал био трајан лик, Дел Кастиљо и његови готово увек непознати сценаристи нису око њега сачинили сталну поставу споредних ликова, као што би се то очекивало у серији која се увек одвија у истом граду. Читајући ове авантуре једну за другом, читалац има осећај да је поново наишао на самотњака који се не разликује много од лутајућих јахача из других серија чилеанског аутора.

Уз то, оскудност Дел Кастиљовог цртежа по питање околине чини његов вестерн слабо детаљним и у погледу простора. У суштини се ствара утисак велике сувоће, која се огледа и у стеновитом и пустињском окружењу Доџ Ситија, налик оном из филмова Бада Бетикера са Рендолфом Скотом у главној улози.