СУНЦЕ СЛОБОДЕ.
Мала прича о великој Етиопији
Крајем 19. вијека на врхунцу епохе империјализма добар дио земаљске кугле био је у рукама великих европских сила. Афрички континент био је колонијални посјед Европљана. С изузетком двије земље, Етиопије и Либерије. Међутим, и прије проглашења независности 1857. Либерија је била под званичним протекторатом Сједињених Америчких Држава. Тако да о Етиопији, тадашњој Абисинији, смјештеној на Рогу Африке можемо да говоримо као о јединој истински слободној и независној држави афричког континента. Са историјом дугом безмало два миленијума и хришћанском традицијом од петнаест вијекова, Етиопија је била симбол панафричких идеја и узор ослободилачких покрета широм Африке.
Као таква постала је привлачна мета за Италију, младу европску државу жељну доказивања и стицања статуса велике силе. По угледу на тадашње европске силе, Италија је тежила стварању колонијалнога царства и усмјерила је свој поглед на Етиопско царство. Први контакт између Етиопљана и Италијана догодио се 1885. године, када су италијанске трупе окупирале простор Еритреје, територије на обали Црвеног мора, данас државе, сјевероисточно од Етиопије. Наредне четири године су прошле у међусобним чаркама које Италијани сматрају дијелом истога сукоба док Етиопљани ратом сматрају само период од 1887, све док 1889. године двије земље нису потписале уговор у Вучалу, градићу у сјеверној Етиопији, уз посредовање Велике Британије. Овим уговором Италији је дат мандат за управу над Еритрејом у замјену за признање новога етиопскога цара, Менелика II (1844–1913). Коријен сукоба лежи у језичким разликама измеђуиталијанскогиамхарскогтекстапотписаногауговора. Наиме, Италијани су сматрали да је Еритреја под њиховом влашћу и да је Етиопија у њиховој сфери утицаја, док су Етиопљани италијанску окупацију Еритреје видјели као привремено рјешење и нужно зло, док унутрашње прилике у земљи не буду стабилизоване. Временом је овај сукоб ескалирао у рат.
Ослањајући се дипломатску и војну помоћ Русије и Француске, Етиопија је заузела чвршћи став према италијанским кршењима уговора и одбила да учини даље уступке. Такав став је довео до раста агресивности Италијана, који су сматрали Етиопљане инфериорнима, што је 1895. године довело до избијања Првог италијанско-етиопског рата. Поуздајући се у технолошку и „цивилизацијску“ надмоћ, Италијани су одлучили да силом наметну своје захтјеве. На самом почетку, италијанска експедиција је остварила неколико успјеха.
Непуну годину касније, италијански снови о колонијалном царству у Источној Африци су срушени у бици код Адве. Побједа етиопских снага 1. марта 1896. године довела је до војног, политичког и дипломатског понижења Италије, од кога ће да се опорављају наредне четири деценије. У Италији је дошло до насилних демонстрација против владе, а европске земље су на Италију почеле да гледају као на другоразредну силу, која није способна да ступи на свјетску позорницу. С друге стране, у Етиопији је дошло до узлета националних снага и уједињавања свих елемената друштва. Друштво, подијељено на низ племена и феудалних области, почело је институција цара да доживљава као симбол Етиопије. Цар Менелик је постао симбол државе, а своју репутацију је уздигао изјавом да за рат не криви италијански народ, већ њихову владу, показујући се као милосрдни побједник. Уговор из Вучала је потврђен у оригиналном тексту, границе италијанске управе над Еритрејом су јасно повучене, Етиопија је уговором у Адис Абеби признала нови споразум и учврстила своју независност.
Наредне четири деценије, Етиопија је имала стабилне односе са својим колонијалним сусједима, али су ствари почеле да се мијењају када су на власт у Италији дошли фашисти предвођени Бенитом Мусолинијем (1883–1945). Нови режим је своју политику градио на јачању националних осјећања, прије свега кроз стварање италијанског „мјеста под сунцем“ и изградње „новога римског царства“.
Године 1935. дошло је до сукоба у области оазе Велвел у спорној граничној зони између Етиопије, Италије и Британске Сомалије. Инцидент је убрзо прерастао у „Абисинску кризу“. Етиопија је остала изолована у дипломатској борби са Италијом, али је одбила да прихвати повлачење пред италијанским захтјевима. С друге стране, Италија је одлучила да своје захтјеве оствари силом и искористи прилику да прикључи читаву Етиопију колонијалним посједима. Почетком октобра 1935. италијанске трупе су прешле етиопску границу без објаве рата и започеле провођење војне окупације. Италијанске снаге бројчано мање биле су неупоредиво боље опремљене. Етиопској војсци је недостајало модерно оружје, прије свега тенкови, авиони и тешка артиљерија. Иако су остварили одређене побједе, у првим мјесецима рата, Етиопљани нису могли да понове успјех својих предака. Италијанску агресију је обиљежила масовна употреба бојних отрова и забрањене муниције, што им је омогућило да окупирају престоницу Етиопије за мање од пола године. Етиопски цар Хаиле Селасије (1892–1975) и дио етиопских снага су отишли у егзил, како би наставили борбу против окупатора. Велике силе су на италијанску агресију реаговале симболично. Британија и Француска су увеле ембарго Италији, али су из њега изоставиле све што би Италијане омело у вођењу рата, прије свега нафту и угаљ, који су и даље били увожени у Италију.
Окупација Етиопије је потрајала све до јануара 1941. године, када су британско-етиопске снаге избациле Италијане из Источне Африке у склопу операција против италијанских снага у Етиопији, Еритреји, Сомалији и Сомалиленду. Нажалост, многи Етиопљани нису дочекали ослобођење. Италијани су проводиле масовне кампање „пацификације“ становништва, хапшења и погубљења истакнутих појединаца, као и логорисање великог броја Етиопљана. Земља је подијељена на шест провинција под директном италијанском управом. Скоро четврт милиона италијанских војника је формирало гарнизоне широм земље, а започела је и миграција италијанских колониста, како би се ударили темељи цивилној управи. Италијанске компаније су започеле изградњу инфраструктуре за експлоатацију етиопских рудних богатстава и њихов транспорт до Италије.
Један од заробљених етиопских војника био је и Абдиса Ага, јунак овога стрипа и национални херој Етиопије. Рођен у области Велега, на западу Етиопије око 1920. године. Адбиса је ступио у етиопску војску са свега 14 година и напредовао до официрског чина. Учесник је Другог италијанско-етиопског рата, а након пораза етиопске војске, наставио је са герилским акцијама, све до заробљавања од стране Италијана. Дио рата је провео у италијанском логору у Етиопији, али је, као истакнути затвореник, пребачен у логор на Сицилији.
Током свога заробљеништва, упознао се са југословенским мајором Јулиом Јулом Качићем и групом југословенских логораша. Не желећи да чекају крај рата у италијанском заробљеништву, или неку далеко гору судбину од стране својих тамничара, њих двојица организују бијег са групом логораша. Неколико дана након успјешног бијега, ова група, у сарадњи са италијанским партизанима, организује напад на логор и ослобађа велики број заробљеника. Сам тај чин би био довољан да их сврста у јунаке Другога свјетскога рата, али њихова прича се ту не завршава. Ова група бивших логораша започела је герилски рат против италијанских фашиста у самоме срцу њихове земље. Постали су страх и трепет италијанских провинција. То су искористиле разне италијанске криминалне групе које су у пљачкашке походе ишли маскирани као Африканци да би „заслуге“ биле приписане Аги и његовим саборцима.
Њихов рат је потрајао све до 1944. године, када су се придружили савезницима, који су се до тада учврстили на Апенинском полуострву и започели напредовање ка Риму. Игром судбине, међу трупама које су прве ушле у Рим нашли су се и Абдиса Ага, Јулио Качић и њихови саборци. Према доступним изворима, они су то учинили под сопственим заставама, етиопском и југословенском, а не под заставом неке од савезничких сила.
Након рата, Абдиса Ага се вратио у Етиопију, одбивши понуде савезника да му додијеле држављанство једне од њихових земаља. Европски дио приче ове необичне историјске личности се завршава пријемом код самога етиопскога цара Хаила Селасија и одликовањем за истакнуту службу Етиопији. Међутим, његов повратак није наишао на одушевљење официрских структура које су се осјећале угроженим због Агине репутације хероја. Ага је распоређен у кадетску школу и споро је напредовао као официр, стекавши релативно касно чин пуковника. Остао је у војној служби до пензионисања те се за своју отаџбину борио и у рату са Сомалијом 1964. године. Дочекао је и слом царског режима 1974. преминуо је неколико недјеља касније. Нажалост, судбина његових сабораца, Јулија Качића и осталих логораша–герилаца нам није позната.
Петар Лончар